Do iz­grad­nje pu­ta Be­ra­ne–Ka­lu­dra, pe­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka, se­lo Ka­lu­dra na de­se­tak ki­lo­me­ta­ra ju­go­i­stoč­no od Be­ra­na, is­pod pla­ni­ne Mo­kre, u ma­njem pro­ši­re­nju Ka­lu­dar­ske ri­je­ke, sko­ro je bi­lo ne­pri­stu­pač­no. O ovom se­lu ne­ma spo­me­na u na­šim ra­ni­jim iz­vo­ri­ma, sma­tra Ra­do­slav Ja­goš Ve­šo­vić, i kra­jem dva­de­se­tog vi­je­ka ar­he­o­log Pre­drag Lu­to­vac iz Po­lim­skog mu­ze­ja u Be­ra­na­ma. Ali pre­da­nje i osta­ci, ko­ji su po­sto­ja­li ne­sum­nji­vo su svje­do­či­li o ne­gda­šnjem ži­vo­tu. Sa­mo ime se­la, na­po­mi­nje, da je tu ne­ka­da bi­lo mo­na­ško obi­ta­va­li­šte. Na­se­lje je sklo­ni­to i bi­lo je po­de­sno za usa­mlje­nič­ki ži­vot. U na­ro­du je po­sto­ja­lo pre­da­nje da je u dnu se­la po­sto­jao u sta­ri­ni ne­ki ma­na­stir, da su u nje­mu i oko­lo nje­ga ži­vje­li ka­lu­đe­ri i da je mje­sto po to­me do­bi­lo ime Ka­lu­dra. Zna­čaj­ne su u ovom po­gle­du Će­li­je, ti­hi i za­klo­nje­ni kraj se­la Ka­lu­dra is­pod br­da i sti­je­na do Ka­lu­dar­ske Kli­su­re, gdje se str­mo spu­šta­ju ko­se od rav­ni s li­je­ve stra­ne i Ma­ra­še­va br­da, s de­sne stra­ne ri­je­ke. Tu, na sa­moj pa­di­ni ovih br­da, na ma­loj rječ­noj lu­ci s de­sne stra­ne na­la­zi­le su se raz­ru­še­ne zi­di­ne i hr­pe po­cr­nje­log i dav­no te­sa­nog ka­me­na. Iz­nad ovih raz­va­li­na u stje­no­vi­tim stra­na­ma na­la­ze se pe­ći­ne kao udu­blje­nja sa još oču­va­nim tra­go­vi­ma ži­vo­ta. To su po pre­da­nju sta­re ma­na­stir­ske će­li­je, po ko­ji­ma je ovo mje­sto do­bi­lo svo­je ime. Tu je i cr­kvi­na na či­jem je mje­stu, ka­zu­ju bi­la cr­kva po­sve­će­na Sv. Lu­ki. Otu­da Ka­lu­dra­ni, sma­tra dr Ra­do­slav-Ja­goš Ve­šo­vić, još 1935. go­di­ne Lu­čin­dan dr­že kao mje­snu za­vje­ti­nu. Tu se to­ga da­na oku­plja na­rod, dr­ži se sa­bor i slu­ži li­tur­đi­ja.
Po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka Po­lim­ski mu­zej u Be­ra­na­ma i cr­kve­ni od­bor se­la Ka­lu­dre pred­u­zeo je op­šta si­ste­mat­ska ar­he­o­lo­ška is­ko­pa­va­nja na lo­ka­li­te­tu Će­li­je. Ar­he­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja su ima­la za cilj da se osta­ci cr­kve ot­kri­ju do ni­voa po­do­va i pr­vo­bit­nog pla­toa, ka­ko bi se na osno­vu ot­kri­ve­nih ar­hi­tek­ton­skih osta­ta­ka for­mi­ra­la do­ku­men­ta­ci­ja i stvo­ri­li pred­u­slo­vi za ob­no­vu ovog ma­na­sti­ra. Ši­ro­kim is­ko­pom ot­kri­ve­ne su ru­še­vi­ne ovog zna­čaj­nog i neo­bič­nog ma­na­stir­skog kom­plek­sa. Ma­na­stir­ski kom­pleks Će­li­je či­ne osta­ci cr­kve Sve­tog Lu­ke i ko­na­ci ne­po­sred­no pri­zi­da­ni na za­pad­noj stra­ni sa ja­sno iz­dvo­je­nim gra­đe­vin­skim fa­za­ma. Po mi­šlje­nju Pre­dra­ga Lu­tov­ca ko­ji je ra­dio na ovom is­tra­ži­va­nju, pr­vo­bit­ni ma­na­stir­ski hram pri­pa­da ti­pu jed­no­brod­nih gra­đe­vi­na nad­vi­še­nih ku­be­tom i pri­pra­tom u za­pad­nom di­je­lu. Alek­san­dar De­ro­ko pi­še da „ta­ko ugra­đe­na pri­pra­ta ko­ja ima za­jed­nič­ku fa­sa­du i krov sa sa­mom cr­kvom ti­pič­na je od­li­ka ra­ških cr­ka­va“. Svo­jim iz­gle­dom i arhi­tek­tu­rom cr­kva Sv. Lu­ke u Ka­lu­dri pod­sje­ća na naj­ra­ni­je za­du­žbi­ne ra­ške stil­ske gru­pe, uz na­po­me­nu da se ma­na­stir na­la­zi na skro­vi­tom mje­stu, dje­li­mič­no uko­pan u pa­di­ni br­da, i da je vje­ro­vat­no po­dig­nut u vri­je­me ne­po­sred­ne opa­sno­sti od Tu­ra­ka. Na mo­gu­će pa­ra­le­le uka­zu­je slič­nost sa cr­kvom Sve­tog Ni­ko­le u kom­plek­su ma­na­sti­ra Sve­tog Ar­han­đe­la kod Pri­zre­na (1343–1335) gdje je unu­tra­šnji pro­stor na­o­sa i po­lo­žaj ku­be­ta go­to­vo iden­ti­čan sa osno­va­ma cr­kve Sve­tog Lu­ke, pi­še Alek­san­dar De­ro­ko u svo­me ra­du: „Mo­nu­men­tal­na i de­ko­ra­tiv­na ar­hi­tek­tu­ra u sred­njo­vje­kov­noj Sr­bi­ji“, 1961, Be­o­grad, stra­na 56. Po istom auto­ru unu­tra­šnja po­dje­la pro­sto­ra cr­kve bli­ska je i sa cr­kvom Sve­tog Spa­sa u Pri­zre­nu, ko­ju je sa­gra­dio vla­ste­lin Vla­do­je­vić oko 1348. go­di­ne.
Zna se da je pr­vo­bit­no po­dig­nu­ta cr­kva sa ap­si­dom na is­toč­noj isto­vre­me­no zi­da­nom pri­pra­tom na za­pad­noj stra­ni. Ukup­na du­ži­na cr­kve je 11,06, a ši­ri­na 4,40 me­ta­ra. Unu­tra­šnji pro­stor na­o­sa du­ži­ne je pet me­ta­ra. Zi­do­vi cr­kve su 0,70 m, ra­đe­ni su sa dva li­ca od lo­mlje­nog pri­te­sa­nog ka­me­na sla­ga­nog u ne­pra­vil­ne re­do­ve. Spa­ja­ni su kreč­nim mal­te­rom sa krup­ni­jim rječ­nim agre­ga­tom. Cr­kva je bi­la za­sve­de­na po­du­žnim po­lu­o­bli­ča­stim svo­dom ra­đe­nim od si­ge na ko­ji­ma su na­đe­ni frag­men­ti ži­vo­pi­sa. Od istog ma­te­ri­ja­la je ra­đe­na i ku­po­la cr­kve. U po­sled­njoj fa­zi, ko­ja se mo­gla uoči­ti na ru­še­vi­na­ma cr­kve Sv. Lu­ke do­zi­da­ni su plit­ki pjev­nič­ki pro­sto­ri i pr­sko­mi­di­ja. Na zi­do­vi­ma pev­ni­ca i na stu­bu ča­sne tr­pe­ze odr­ža­lo se ne­što ži­vo­pi­sa u pri­zem­nim zo­na­ma. Na zi­du ju­žne pjev­ni­ce ot­kri­ven je dio so­kla ukra­šen fri­zom sa pal­me­ta­ma. Sli­čan mo­tiv u so­klu po­sto­jao je vje­ro­vat­no i na dru­gim zi­do­vi­ma cr­kve. Po­seb­nu pa­žnju za­slu­žu­je fre­sko­de­ko­ra­ci­ja stu­ba ča­sne tr­pe­ze, a po­seb­no nat­pis ot­kri­ven na nje­go­voj ju­žnoj stra­ni. Na kreč­nom pre­ma­zu, na 0,40 m od po­da, uoča­va se de­blja cr­na li­ni­ja ši­ri­ne 4 cm. Na ju­žnoj stra­ni stu­ba ča­sne tr­pe­ze u ol­ta­ru na­la­zi se ći­ril­ski nat­pis ra­đen cr­nom bo­jom. Ras­po­re­đen je u pet re­do­va iste ši­ri­ne, ko­ja se na­la­zi u uokvi­re­nom po­lju i dva ne­što kra­ća re­da, ko­ji se na­la­ze is­pod do­nje ho­ri­zon­tal­ne li­ni­je okvi­ra. Po­sled­nji red je na oko 20 cm od ni­voa po­da. Tekst je pi­san po­lu­u­stav­nim pi­smom ći­ri­li­ce sa ele­men­ti­ma br­zo­pi­sa. Ova­kvo mi­je­ša­nje usta­va i br­zo­pi­sa ka­rak­te­ri­stič­no je za 14. vi­jek, sma­tra P. Đor­đić u svo­me ra­du Isto­ri­ja srp­ske ći­ri­li­ce.
Ma­na­stir­ski kom­pleks „Će­li­je“ vje­ro­vat­no je uni­šten to­kom 1738. go­di­ne, ka­da je uni­šte­na i za­pa­lje­na i Šu­di­ko­va i sve cr­kve i na­se­lja Po­li­mlja zbog uče­šća ovih kra­je­va na stra­ni Austri­je i Ru­si­je u bor­bi pro­tiv tur­ske vla­sti. Sta­nov­ni­ci se­la Ka­lu­dre su od­lu­či­li po­čet­kom de­ve­de­se­tih (2002) da se dav­no za­mr­li ma­na­stir ob­no­vi. Sred­stva za ob­no­vu obez­bi­je­dio je Ka­lu­dra­nin, go­spo­din Velj­ko Ra­le­vić, ko­ji je svoj rad­ni vi­jek za­vr­šio u Ame­ri­ci. Ve­o­ma uspje­šna re­kon­struk­ci­ja ma­na­stir­skog kom­plek­sa iz­ve­de­na je pre­ma pro­jek­tu ar­hi­tek­te Vla­da Bu­ki­mi­ro­vi­ća iz Re­pu­blič­kog za­vo­da za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re Cr­ne Go­re, a fre­ske u unu­tra­šnjo­sti ob­no­vlje­nog hra­ma ra­dio je sli­kar-kon­zer­va­tor Dra­go­mir Ja­šo­vić.
I ta­ko, vo­ljom vje­ru­ju­ćeg na­ro­da i pa­tri­ot­skih osje­ća­nja sa­da već po­koj­nog Velj­ka Ra­le­vi­ća, u ni­zu ma­na­sti­ra i cr­ka­va po­dig­nu­tih na „Sve­tim vo­da­ma Li­ma“, od Gu­si­nja do Me­dve­đe kod Ru­dog, u raz­li­či­tim vre­men­skim pe­ri­o­di­ma, ob­no­vljen je i ma­na­stir­ski kom­pleks cr­kve Sve­tog Lu­ke u Ka­lu­dri, ko­ji iako se tač­no ne zna ka­da je po­dig­nut sa osta­ci­ma fre­sa­ka i kom­po­zi­ci­ja ži­vo­pi­sa sa­svim do­volj­no go­vo­ri o zna­čaj­nim gra­di­telj­skim po­du­hva­ti­ma u do­li­ni Li­ma.
Na­sta­vi­će se

Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ